Vakcine – kompletan vodič: vrste, kako funkcionišu, bezbednost i primena
Bez obzira na to da li želite da saznate kako vakcine funkcionišu, koje vrste postoje, kako se ispituje njihova bezbednost ili zbog čega se pojedine vakcine preporučuju u različitim uzrastima, verovatno ste već primetili koliko je teško pronaći pouzdane, razumljive i naučno utemeljene informacije na jednom mestu.
Sa jedne strane nalaze se stručni radovi prepuni medicinske terminologije, dok su sa druge strane tekstovi koji često pojednostavljuju temu ili izostavljaju važne činjenice. Zbog toga je cilj ovog vodiča da na razumljiv način objasni kako vakcine funkcionišu, kako se razvijaju i ispituju, šta danas znamo o njihovoj bezbednosti i efikasnosti, ali i da odgovori na najčešća pitanja zasnovana na savremenim naučnim dokazima.
Tokom čitanja naići ćete na detaljna objašnjenja osnovnih pojmova iz imunologije, pregled različitih vrsta vakcina, informacije o kalendaru imunizacije, kao i linkove ka posebnim člancima koji detaljnije obrađuju pojedinačne teme. Sadržaj ovog vodiča redovno će se ažurirati u skladu sa novim naučnim saznanjima i preporukama relevantnih stručnih institucija.
Šta su vakcine?
Vakcine su biološki preparati namenjeni stvaranju aktivnog stečenog imuniteta protiv određene zarazne bolesti. Njihova osnovna uloga je da imuni sistem unapred upoznaju sa specifičnim uzročnikom bolesti ili njegovim delovima, kako bi organizam pri budućem kontaktu mogao da reaguje brže i efikasnije.
Za razliku od lekova, koji se koriste za lečenje već razvijene bolesti, vakcine deluju preventivno. One ne sprečavaju svaki kontakt sa virusom ili bakterijom, već pripremaju imuni sistem da prepozna uzročnika bolesti pre nego što izazove ozbiljnu infekciju ili komplikacije.
U zavisnosti od tehnologije proizvodnje, vakcine mogu sadržati oslabljene ili inaktivisane mikroorganizme, njihove delove, inaktivisane toksine ili genetičku informaciju na osnovu koje organizam privremeno proizvodi antigen potreban za razvoj imunskog odgovora. Bez obzira na način na koji funkcionišu, cilj svih vakcina je isti – da podstaknu stvaranje specifične imunološke zaštite bez izlaganja organizma riziku koji nosi prirodna infekcija.
Važno je naglasiti da vakcine ne „jačaju imunitet“ u opštem smislu, kako se često može čuti u svakodnevnom govoru. Njihovo dejstvo je mnogo preciznije. Vakcine usmeravaju imunski odgovor prema tačno određenom antigenu, omogućavajući organizmu da razvije imunološku memoriju. Zahvaljujući tome, pri ponovnom susretu sa istim uzročnikom bolesti imuni sistem reaguje brže i efikasnije nego pri prvom kontaktu.
Kod pojedinih bolesti ovakav odgovor može u potpunosti sprečiti razvoj infekcije, dok kod drugih prvenstveno smanjuje rizik od teškog oblika bolesti, komplikacija, hospitalizacije i smrtnog ishoda. Zbog toga se uspešnost vakcine ne procenjuje isključivo prema tome da li sprečava infekciju, već i prema tome koliko efikasno štiti od najtežih posledica bolesti.
Vakcinacija predstavlja oblik aktivne imunizacije, jer organizam nakon primene vakcine sam stvara zaštitni imunski odgovor. Nasuprot tome, kod pasivne imunizacije gotova antitela unose se spolja, najčešće primenom imunoglobulina, čime se obezbeđuje trenutna, ali uglavnom kratkotrajna zaštita.
Da bi vakcina pružila zaštitu, nije dovoljno samo da organizam prepozna antigen. Potrebno je da se aktivira čitav niz ćelija i molekula imunskog sistema koji zajedno grade specifičan imunski odgovor. Kako izgleda ovaj proces, objasnićemo u narednom poglavlju.
Kako vakcine funkcionišu?
Da bi vakcina pružila zaštitu, nije dovoljno da samo dospe u organizam. Potrebno je da pokrene precizno koordinisan odgovor imunskog sistema, čiji je cilj stvaranje dugotrajne zaštite protiv određenog uzročnika bolesti.
Proces započinje nakon što imuni sistem prepozna antigen, odnosno molekul koji potiče od virusa, bakterije ili drugog uzročnika bolesti i koji može da izazove specifičan imunski odgovor. U zavisnosti od vrste vakcine, antigen može biti unet direktno ili ga organizam privremeno proizvodi nakon primene vakcine, kao što je slučaj kod pojedinih savremenih platformi.
Prve na antigen reaguju ćelije urođenog imunskog sistema, među kojima važnu ulogu imaju dendritske ćelije. Njihov zadatak je da prepoznaju antigen, obrade ga i predstave drugim ćelijama imunskog sistema. Na taj način započinje razvoj specifičnog imunskog odgovora.
Nakon prezentacije antigena aktiviraju se T limfociti, koji koordiniraju dalji tok imunskog odgovora i pomažu aktivaciju B limfocita. B limfociti se zatim diferenciraju u plazma ćelije koje proizvode antitela – proteine koji prepoznaju određeni antigen i pomažu organizmu da ga neutrališe pri budućem susretu.
Istovremeno nastaju i memorijske B i T ćelije. Upravo one predstavljaju osnovu dugotrajne zaštite nakon vakcinacije. Kada organizam ponovo dođe u kontakt sa istim uzročnikom bolesti, memorijske ćelije ga prepoznaju mnogo brže nego pri prvom susretu i pokreću efikasniji imunski odgovor.
Važno je razumeti da se zaštita ne zasniva isključivo na prisustvu antitela. Iako su ona važan deo imunskog odgovora, značajnu ulogu imaju i memorijske ćelije, zbog čega nivo antitela u krvi nije jedini pokazatelj da li zaštita i dalje postoji.
Način na koji će se ovaj proces odvijati zavisi od vrste vakcine, ali je krajnji cilj uvek isti – razvoj specifične imunološke memorije koja omogućava organizmu da pri budućem kontaktu sa uzročnikom bolesti reaguje brže, efikasnije i sa manjim rizikom od razvoja teške bolesti.
Koje vrste vakcina postoje?
Ne postoji jedna univerzalna vrsta vakcine koja je pogodna za sve zarazne bolesti. Različiti mikroorganizmi imaju različite karakteristike, zbog čega naučnici razvijaju različite vakcinalne platforme kako bi postigli što bezbedniji i efikasniji imunski odgovor.
Iako se međusobno razlikuju po sastavu i načinu na koji predstavljaju antigen imunskom sistemu, cilj svih vakcina je isti – razvoj specifične imunološke zaštite i stvaranje imunološke memorije.
Savremene vakcine mogu se podeliti u nekoliko osnovnih grupa.
Žive atenuisane vakcine
Sadrže oslabljene mikroorganizme koji su izgubili sposobnost da kod zdravih osoba izazovu bolest, ali i dalje mogu da pokrenu snažan imunski odgovor. Često pružaju dugotrajnu zaštitu nakon jedne ili dve doze, ali nisu pogodne za sve osobe, posebno za one sa ozbiljno oslabljenim imunskim sistemom.
(Primeri: MMR, vakcina protiv varičele.)
Inaktivisane vakcine
Sadrže mikroorganizme koji su potpuno inaktivisani i ne mogu da se razmnožavaju u organizmu. Zbog toga ne mogu izazvati bolest, ali je za dugotrajniju zaštitu često potrebno više doza ili buster vakcinacija.
(Primeri: vakcina protiv besnila, pojedine vakcine protiv poliomijelitisa.)
Subjedinične, rekombinantne i polisaharidne vakcine
Ove vakcine ne sadrže ceo mikroorganizam, već samo njegove pažljivo odabrane delove, poput proteina ili polisaharida, koji su dovoljni da imunski sistem razvije zaštitu. Na taj način postiže se dobar balans između bezbednosti i efikasnosti.
Toksoidne vakcine
Kod nekih bakterijskih bolesti glavni uzrok simptoma nije sama bakterija, već toksin koji ona proizvodi. Toksoidne vakcine sadrže hemijski inaktivisane toksine (toksoide), koji više nisu štetni, ali i dalje mogu da podstaknu stvaranje zaštitnog imunskog odgovora.
(Primeri: tetanus i difterija.)
Konjugovane vakcine
Kod pojedinih bakterija polisaharidna kapsula sama po sebi ne izaziva dovoljno snažan imunski odgovor, naročito kod male dece. Zato se polisaharid hemijski povezuje sa proteinskim nosačem, čime se značajno poboljšava imunogenost vakcine.
(Primeri: Hib i pneumokokne konjugovane vakcine.)
Virusne vektorske vakcine
Koriste bezopasan virus kao „vektor“ koji u ćelije prenosi genetičku informaciju za proizvodnju određenog antigena. Nakon toga organizam privremeno proizvodi antigen i razvija specifičan imunski odgovor.
mRNK vakcine
mRNK vakcine ne sadrže virus niti mogu da izmene ljudski genetski materijal. One sadrže molekul informacione RNK koji ćelijama daje uputstvo da privremeno proizvedu određeni antigen. Imuni sistem zatim prepoznaje taj antigen i razvija zaštitni odgovor.
Ova tehnologija razvijana je godinama pre pandemije COVID-19 i danas predstavlja jednu od najznačajnijih platformi u razvoju novih vakcina, uključujući i personalizovane vakcine protiv pojedinih vrsta raka.
Bez obzira na to kojoj grupi pripadaju, sve vakcine imaju isti cilj – da omoguće imunskom sistemu da bezbedno razvije zaštitu pre nego što dođe do susreta sa uzročnikom bolesti. Izbor odgovarajuće vakcinalne platforme zavisi od karakteristika mikroorganizma, ciljne populacije i cilja koji se želi postići vakcinacijom.
Kako nastaje vakcina?
Razvoj nove vakcine predstavlja dugotrajan i složen proces koji uključuje godine istraživanja, laboratorijskih ispitivanja i kliničkih studija. Cilj nije samo da se razvije vakcina koja izaziva imunski odgovor, već da se potvrdi da je njena bezbednost, efikasnost i kvalitet u skladu sa strogim naučnim i regulatornim standardima.
Proces najčešće započinje identifikacijom mikroorganizma ili njegovog dela (antigena) koji može da izazove zaštitni imunski odgovor. Nakon toga sledi razvoj odgovarajuće vakcinalne platforme i laboratorijska ispitivanja, tokom kojih se procenjuju osnovne karakteristike kandidata za vakcinu.
Pre nego što vakcina bude ispitana na ljudima, prolazi pretklinička ispitivanja, koja se sprovode u laboratoriji i na odgovarajućim eksperimentalnim modelima. Njihov cilj je da se procene bezbednost, imunogenost i potencijalna efikasnost vakcine pre prelaska na kliničke studije.
Nakon uspešno završenih kliničkih studija, proizvođač podnosi kompletnu dokumentaciju nadležnim regulatornim agencijama, koje nezavisno procenjuju sve dostupne podatke o kvalitetu, bezbednosti i efikasnosti vakcine. Tek nakon pozitivne procene vakcina može dobiti dozvolu za primenu.
Međutim, razvoj vakcine ne završava se njenim odobrenjem. Nakon stavljanja u promet nastavlja se farmakovigilanca, odnosno kontinuirano praćenje bezbednosti i efikasnosti u realnim uslovima primene. Zahvaljujući ovakvom sistemu moguće je uočiti i veoma retke neželjene reakcije koje se ne mogu registrovati ni u najvećim kliničkim studijama.
Važno je naglasiti da se razvoj pojedinih vakcina može značajno ubrzati u vanrednim okolnostima, kao što je pandemija, ali to ne znači da se preskaču faze ispitivanja. U takvim situacijama pojedini koraci mogu da se odvijaju paralelno, uz veća finansijska ulaganja i intenzivniju međunarodnu saradnju, dok regulatorni zahtevi za procenu kvaliteta, bezbednosti i efikasnosti ostaju isti.
Kako se ispituju bezbednost i efikasnost vakcina?
Pre nego što vakcina postane dostupna široj populaciji, mora da prođe rigorozan proces procene tokom kojeg se ispituju njen kvalitet, bezbednost i efikasnost. Ovi podaci prikupljaju se tokom pretkliničkih i kliničkih ispitivanja, a zatim ih nezavisno procenjuju regulatorne agencije pre donošenja odluke o odobravanju vakcine.
Jedan od najvažnijih aspekata razvoja vakcina jeste procena bezbednosti. Tokom kliničkih studija istraživači pažljivo prate sve neželjene događaje koji se javljaju nakon vakcinacije. Međutim, važno je razumeti da nije svaki neželjeni događaj ujedno i neželjena reakcija izazvana vakcinom. Da bi se utvrdilo da li postoji uzročno-posledična povezanost, prikupljeni podaci prolaze detaljnu stručnu analizu.
Pored bezbednosti, procenjuje se i efikasnost vakcine (vaccine efficacy), odnosno koliko dobro vakcina štiti od bolesti u kontrolisanim uslovima kliničkih studija. Nakon što vakcina uđe u široku primenu, prati se i njena efektivnost (vaccine effectiveness) – koliko uspešno štiti ljude u svakodnevnim uslovima, van strogo kontrolisanog okruženja kliničkih ispitivanja.
Pored toga, kod mnogih vakcina procenjuje se i imunogenost, odnosno sposobnost vakcine da pokrene odgovarajući imunski odgovor. Iako je imunogenost važan pokazatelj, ona sama po sebi ne znači uvek i potpunu kliničku zaštitu, zbog čega se svi ovi parametri posmatraju zajedno.
Ni nakon odobravanja vakcine proces procene ne prestaje. Nacionalni i međunarodni sistemi farmakovigilance kontinuirano prate prijavljene neželjene reakcije i nove podatke o efikasnosti. Ukoliko se pojave nova saznanja koja mogu uticati na odnos koristi i rizika, preporuke za primenu vakcine mogu biti izmenjene u skladu sa dostupnim naučnim dokazima.
Zbog toga bezbednost vakcina nije jednokratna procena, već proces koji traje tokom čitavog perioda njihove primene.
Ako su rezultati zadovoljavajući, započinju klinička ispitivanja, koja se sprovode u nekoliko faza:
- Faza I – procenjuje se bezbednost vakcine i prati kako organizam reaguje nakon primene kod manjeg broja dobrovoljaca.
- Faza II – određuje se optimalna doza, ispituje imunološki odgovor i nastavlja praćenje bezbednosti na većem broju učesnika.
- Faza III – vakcina se ispituje na hiljadama ili desetinama hiljada učesnika kako bi se procenila njena efikasnost i otkrile ređe neželjene reakcije.
Da li vakcine mogu izazvati neželjene reakcije?
Da. Kao i svaki drugi lek ili medicinski preparat, vakcine mogu izazvati neželjene reakcije. Međutim, većina njih je blaga, prolazna i očekivana, jer predstavljaju znak da imuni sistem reaguje na primenu vakcine.
Najčešće neželjene reakcije uključuju bol, crvenilo ili otok na mestu primene, povišenu telesnu temperaturu, umor, glavobolju ili bolove u mišićima. Ove reakcije obično prolaze spontano u roku od nekoliko dana i ne ostavljaju trajne posledice.
Ređe se mogu javiti ozbiljnije neželjene reakcije. Upravo zato se bezbednost vakcina pažljivo prati tokom kliničkih ispitivanja, ali i nakon njihovog odobrenja kroz sisteme farmakovigilance. Na osnovu prikupljenih podataka stručnjaci kontinuirano procenjuju da li postoji uzročno-posledična povezanost između primene vakcine i prijavljenog neželjenog događaja.
Važno je napraviti razliku između neželjenog događaja i neželjene reakcije. Neželjeni događaj predstavlja bilo koji zdravstveni problem koji se pojavi nakon vakcinacije, bez obzira na to da li je izazvan vakcinom. Tek nakon detaljne analize može se utvrditi da li postoji uzročno-posledična veza sa primenom vakcine.
Prilikom donošenja preporuka za primenu svake vakcine procenjuje se odnos koristi i rizika. To znači da se očekivana korist od sprečavanja bolesti i njenih komplikacija upoređuje sa rizikom od mogućih neželjenih reakcija. Ukoliko rizik prevazilazi korist za određenu grupu ljudi, preporuke se menjaju ili se vakcina ne preporučuje toj populaciji.
Zbog toga preporuke za vakcinaciju nisu nepromenljive. Kako se prikupljaju novi podaci o bezbednosti i efikasnosti, stručne institucije mogu ažurirati preporuke, menjati starosne grupe, broj doza ili indikacije za primenu pojedinih vakcina. Takve izmene predstavljaju deo uobičajenog procesa praćenja naučnih dokaza i unapređenja javnog zdravlja.
Važno je naglasiti da nijedna medicinska intervencija nije potpuno bez rizika. Cilj savremene medicine nije pronalaženje apsolutno bezbednih postupaka, već primena onih kod kojih naučni dokazi pokazuju da korist značajno prevazilazi potencijalne rizike.
Da li i zašto vakcinisana osoba može da oboli?
Da, vakcinisana osoba može da oboli. To ne znači da vakcina nije delovala. Kod mnogih zaraznih bolesti najvažniji cilj vakcinacije jeste sprečavanje teških oblika bolesti, komplikacija i smrtnog ishoda, a ne nužno potpuno sprečavanje infekcije.
Vakcinacija značajno smanjuje rizik od obolevanja, razvoja teških komplikacija i smrtnog ishoda, ali nijedna vakcina ne može da garantuje potpunu zaštitu kod svake osobe. Na to utiče više faktora, uključujući karakteristike samog uzročnika bolesti, individualni odgovor imunskog sistema i vreme koje je proteklo od vakcinacije.
Jedan od razloga je to što različite osobe ne razvijaju jednak imunski odgovor nakon primene iste vakcine. Na efikasnost vakcinacije mogu uticati uzrast, hronične bolesti, urođeni ili stečeni poremećaji imuniteta, kao i terapije koje oslabljuju funkciju imunskog sistema.
Kod pojedinih bolesti zaštita može vremenom da oslabi. Iako imunološka memorija često traje godinama, nivo zaštite nije isti kod svih vakcina, zbog čega se za neke preporučuju dodatne ili buster doze koje obnavljaju imunski odgovor.
Na efikasnost vakcina može uticati i promena samog uzročnika bolesti. Neki virusi i bakterije tokom vremena menjaju svoje karakteristike, pa prethodno stečeni imunitet može biti manje efikasan protiv novih varijanti. Upravo zbog toga se, na primer, sastav vakcine protiv gripa redovno prilagođava cirkulaciji novih sojeva.
Važno je naglasiti da odsustvo potpune zaštite od infekcije ne znači da vakcina nije uspešna. Kod mnogih bolesti njen najvažniji efekat nije potpuno sprečavanje infekcije, već značajno smanjenje rizika od teške kliničke slike, komplikacija, hospitalizacije i smrtnog ishoda.
Zbog toga se uspešnost vakcinacije ne procenjuje samo prema broju osoba koje su se zarazile, već i prema tome koliko je vakcina smanjila broj teških slučajeva bolesti u populaciji.
Šta je kolektivni imunitet?
Kolektivni imunitet (poznat i kao imunitet zajednice) predstavlja stanje u kojem je dovoljno veliki deo populacije zaštićen od određene zarazne bolesti, zbog čega se smanjuje mogućnost njenog širenja. Kada uzročnik bolesti teže pronalazi osobe koje može da inficira, smanjuje se broj novih slučajeva i prekidaju se lanci prenošenja infekcije.
Kolektivni imunitet ne predstavlja osobinu pojedinca, već cele populacije. Njegov cilj nije samo zaštita osoba koje su razvile imunitet, već i smanjenje rizika za one koji iz medicinskih razloga ne mogu da prime određene vakcine ili kod kojih vakcinacija nije dovela do odgovarajućeg imunskog odgovora.
Koliki procenat imunih osoba je potreban da bi se ostvario kolektivni imunitet zavisi od osnovnog reprodukcionog broja (R₀), odnosno od toga koliko u proseku jedna zaražena osoba može da zarazi drugih ljudi u potpuno osetljivoj populaciji. Što je zarazna bolest prenosivija, potreban je veći procenat imunih osoba kako bi se njeno širenje usporilo ili zaustavilo.
Važno je naglasiti da kolektivni imunitet nije moguć kod svih zaraznih bolesti. Da bi se ostvario, bolest mora da se prenosi sa čoveka na čoveka i vakcina treba značajno da smanjuje mogućnost prenošenja uzročnika bolesti. Kod infekcija koje se ne prenose među ljudima, poput tetanusa, kolektivni imunitet ne postoji, jer se osoba ne zaražava od drugih ljudi.
Na kolektivni imunitet utiču brojni faktori, uključujući efikasnost vakcine, trajanje zaštite, obuhvat vakcinacijom, karakteristike uzročnika bolesti i promene koje nastaju tokom njegovog širenja u populaciji. Zbog toga isti prag kolektivnog imuniteta ne važi za sve bolesti.
Iako se često govori o kolektivnom imunitetu kao o fiksnom procentu, u praksi je reč o dinamičnom epidemiološkom konceptu koji zavisi od osobina uzročnika bolesti, imunološkog statusa populacije i drugih epidemioloških faktora.
Koje se vakcine danas koriste?
Danas je u svetu dostupno više različitih vakcina namenjenih prevenciji zaraznih bolesti. Neke su deo redovnih programa imunizacije i primenjuju se u detinjstvu, dok se druge preporučuju određenim starosnim grupama, osobama sa hroničnim bolestima, putnicima ili ljudima koji zbog prirode posla imaju povećan rizik od izlaganja pojedinim uzročnicima bolesti.
U Srbiji je deo vakcina obuhvaćen obaveznim kalendarom imunizacije, koji propisuje koje se vakcine primenjuju, u kom uzrastu i prema kojim preporukama. Cilj ovog programa jeste zaštita dece od zaraznih bolesti koje mogu izazvati ozbiljne komplikacije ili ostaviti trajne posledice.
Među vakcinama koje su deo redovne imunizacije nalaze se vakcine protiv tuberkuloze (BCG), hepatitisa B, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečje paralize, bolesti izazvanih bakterijom Haemophilus influenzae tip b (Hib), malih boginja, zaušaka i rubeole (MMR), kao i pneumokokne bolesti.
Pored obaveznih, postoje i preporučene vakcine koje nisu namenjene svim osobama, već određenim grupama u zavisnosti od uzrasta, zdravstvenog stanja, zanimanja ili rizika od izlaganja infekciji. To uključuje, na primer, vakcine protiv gripa, HPV infekcije, meningokokne bolesti, rotavirusa, RSV-a, herpes zostera i druge vakcine koje se preporučuju u skladu sa nacionalnim i međunarodnim smernicama.
Važno je naglasiti da se preporuke za vakcinaciju mogu menjati kako nastaju nova naučna saznanja, razvijaju se nove vakcine ili dolazi do promena u epidemiološkoj situaciji. Zbog toga je važno koristiti ažurirane informacije i zvanične preporuke nadležnih zdravstvenih institucija.
U nastavku ovog vodiča pronaći ćete detaljne članke o svakoj pojedinačnoj vakcini, njenom sastavu, načinu delovanja, efikasnosti, bezbednosti i preporukama za primenu.
Najčešća pitanja o vakcinama
Da li vakcine mogu da izazovu bolest protiv koje štite?
To zavisi od vrste vakcine. Većina savremenih vakcina ne sadrži živ uzročnik bolesti i ne može izazvati infekciju. Kod živih atenuisanih vakcina koriste se oslabljeni mikroorganizmi koji kod zdravih osoba ne izazivaju bolest, ali postoje situacije u kojima se ove vakcine ne preporučuju.
Da li su vakcine 100% efikasne?
Ne. Nijedna vakcina ne pruža potpunu zaštitu kod svih osoba. Međutim, mnoge veoma efikasno smanjuju rizik od teških oblika bolesti, komplikacija, hospitalizacije i smrtnog ishoda.
Zašto su nekada potrebne buster doze?
Kod pojedinih vakcina zaštita vremenom može da oslabi ili se uzročnik bolesti menja, zbog čega se preporučuju dodatne doze koje obnavljaju imunski odgovor.
Da li je prirodni imunitet bolji od imuniteta stečenog vakcinacijom?
I prirodna infekcija i vakcinacija mogu dovesti do razvoja imunološke memorije, ali prirodna infekcija nosi rizik razvoja bolesti i njenih komplikacija. Vakcinacija ima za cilj da razvije zaštitu uz znatno manji rizik.
Da li vakcine preopterećuju imuni sistem?
Ne postoje dokazi da preporučene vakcine preopterećuju imuni sistem. Svakodnevno smo izloženi hiljadama različitih antigena iz hrane, vazduha i okoline, dok je broj antigena u vakcinama u poređenju sa tim veoma mali.
Mogu li da primim više vakcina istog dana?
U mnogim slučajevima da. Primena više vakcina tokom iste posete zasniva se na rezultatima kliničkih ispitivanja i preporukama stručnih institucija.
Šta ako propustim planiranu dozu?
U većini slučajeva nije potrebno započinjati vakcinaciju iz početka. Raspored se može nastaviti prema važećim preporukama, ali je važno da se o tome konsultujete sa izabranim lekarom.
Gde mogu da pronađem pouzdane informacije o vakcinama?
Najpouzdanije informacije pružaju zvanične zdravstvene institucije, stručna udruženja i naučni radovi objavljeni u recenziranim časopisima.
Vakcine predstavljaju jedan od najznačajnijih alata savremene medicine u prevenciji zaraznih bolesti. Njihov razvoj zasniva se na decenijama naučnih istraživanja, a njihova bezbednost i efikasnost procenjuju se pre odobrenja i kontinuirano prate tokom primene.
Razumevanje načina na koji vakcine funkcionišu, kako se razvijaju i kako se procenjuju naučni dokazi omogućava donošenje informisanih odluka zasnovanih na činjenicama, a ne na dezinformacijama.
Nauka nije skup nepromenljivih istina, već proces koji se stalno dopunjuje novim saznanjima. Zato će se i ovaj vodič redovno ažurirati u skladu sa najnovijim naučnim dokazima i preporukama relevantnih stručnih institucija.
Autor: Tamara Kaplarević, MSc molekularni biolog i spec. farmacije u oblasti bioloških lekova
Literatura:
- Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“. Stručno-metodološko uputstvo za sprovođenje obavezne i preporučene imunizacije u Republici Srbiji. Važeće izdanje.
- World Health Organization (WHO). Vaccines and immunization: What is vaccination?
- World Health Organization (WHO). Vaccines and immunization: Vaccine safety.
- Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Vaccine Basics.
- Plotkin SA, Orenstein WA, Offit PA, Edwards KM, editors. Plotkin’s Vaccines. 8th ed. Elsevier; 2024.
- Pollard AJ, Bijker EM. A guide to vaccinology: From basic principles to new developments. Nature Reviews Immunology. 2021;21(2):83–100. doi:10.1038/s41577-020-00479-7.
- Murphy K, Weaver C. Janeway’s Immunobiology. 10th ed. Garland Science; 2022.
- Abbas AK, Lichtman AH, Pillai S. Cellular and Molecular Immunology. 11th ed. Elsevier; 2024.
- Abbas AK, Lightner DD, Pillai S. Basic Immunology: Functions and Disorders of the Immune System. 7th ed. Elsevier; 2024.
- Andre FE, Booy R, Bock HL, et al. Vaccination greatly reduces disease, disability, death and inequity worldwide. Bulletin of the World Health Organization. 2008;86(2):140–146.
Napomena: Zabranjeno je svako kopiranje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i linkovanja ka izvoru – healthcontent.rs. Sadržaj je autorski i zaštićen.
